Citati iz knjige Umetnost pobede autora Fila Najta, tvorca kompanije Nike.
Nemojte da govorite ljudima kako da nešto urade, recite im šta da urade i pustite da as iznenade svojim rezultatima. – Platon
Na povratku u Portland bio sam zbunjen svojim iznenadnim uspehom. Nisam bio u stanju da prodajem enciklopedije, i prezirao sam taj posao. Bio sam malo bolji u prodaju zajednički fondova, ali to me nimaju nije pokretalo ni uzbuđivalo, osećao sam se mrtvo. Zašto je onda prodaja obuće bila toliko drugačija? Zato, shvatio sam, što nisam prodavao. Verovao sam u trčanje. Verovao sam da će svet postati bolje mesto ako ljudi svakog dana izađu napolje i istrče nekoliko kilometara, i verovao sam da su patike koje sam ja nudio bolje za trčanje. Ljudi su, osetivši moju uverenost, hteli da dobiju deo te vere.
Vera, zaključio sam. Ver je neodoljiva.
Blu ribon će, rekao sam, verovatno tokom godina prerasti u kompaniju koja će se baviti svim vrstama sportske opreme. Imaćemo predstavništva na Zapadnoj obali. A jednog dana možda i u Japanu. “Sve je to teško dostižno”, napisao sam. “Ali vredi pokušati.”
Počela je da mi se razvija nezdrava odbojnost prema Adidasu. Ili možda zdrava. Ta nemačka kompanija dominirala je tržištem sportske obuće nekoliko decenija, i imala je aroganciju neuznemirene vladavine. Naravno, moguće je da uopšte nisu bili arogantni, i da sam ja, da bih se motivisao, morao u njima da vidim čudovište. Smučilo mi se da svakog dana gledam kako su daleko daleko ispred svih ostalih. Nisam mogao da podnesem pomisao da mi je sudbina bila da im uvek gledam u leđa.
Zbog te situacije setio sam se Džima Grilija. U srednjoj školi Grili – koga smo ponekad zvali Gorila – bio je najbrži momak u Oregonu, a ja sam bo drugi najbrži, što znači da sam četiri godine gledao u leđa Griliju. Onda smo obojica otišli na Univerzitet Oregon, na kojem se njegova tiranija nada mnom nastavila. Dok sam stigao do diplomskog ispita, molio sam boga da nikad biše ne vidim leđa Griliju. Nekoliko godina kasnije, kad je Grili pobedio na 1.500 metara u Moskvi na stadionu Lenjin, nosio sam vojničku uniformu i sedeo na kauču u sobi za dnevni odmor u Fort Luisu. Digao sam pesnicu ka ekranu ponosan na svog zemljaka iz Oregona, ali sam takođe malo i umro setivši se koliko me je puta nadmašio. Sad sam ja počeo da gledam na Adidas kao na drugog Grilija. Bio sam u trci sa njima, zvanično su mi udarili čvrgu pozivajući se na zakon, beskrajno su me nervirali. I naveli da očvrsnem.
Najjednostavniji način da otkriješ šta osećaš prema nekome je rastanak.
Govorio sam sebi: život je napredak. Ili rasteš ili umireš.
Bio mi je potreban novac, bila mi je potrebna gotovina.
Na kraju sam uradio ono što nisam želeo, ono što sam se zakleo da nikad neću uraditi. Obratio sam se svima, svakom ko je imao uši. Prijateljima, članovima porodice, poznanicima. Ispružio sam ruku prosjačeći od bivših kolega iz tima, momaka s kojima sam prolivao znoj, trenirao i trkao se rame uz rame. Uključujući i mog nekadašnjeg arhirivala, Grilija.
Kada sam izlazio, pitao sam ih s vrata: “Zašto mi pomažete, zašto ovo radite?”
“Pa, ako se nema poverenja”, rekla je Vudelova majka, “u kompaniju u kojoj sin radi, u koga se onda može imati poverenja?”
“Iskrenost”, rekao je. “Ko bi rekao da će to presuditi.”
“Ovo je odlučujući trenutak”, rekao sam. “Trenutak koji smo čekali.” Došlo je naše vreme. Nema više lomljenja oko prodaje tuđih robnih marki. Nećemo više da radimo za druge.
Takmičićemo se kao da nam život od toga zavisi.
Jer život nam jeste od toga zavisio.
Strah od greške, od neuspeha, pomislio sam, nikad neće biti jedna od mana naše kompanije. I pritom nije da nismo mislili da nećemo omanuti; u stvari, s pravom smo očekivali da će se to desiti. Ali verovali smo da će do toga doći brzo, da ćemo nešto naučiti, izvući pouke i postati bolji.
Rast ili izumiranje, u to sa verovao bez obzira na situaciju.
… iskrenost, potpuna transparentnost našeg poslovanja jedini je ispravan kurs. I strateški i moralno.
Pri je najpoznatiji bio po izjavi: “Mogu da me pobede – ali moraće mnogo znoja da proliju.”
… mogao sam da se posvetim važnim pitanjima. Šta mi to pokušavamo da izgradimo? Kakva kompanija želimo da budemo?
Sumnjao sam u sebe.
Moj upravljački stil ne bi bio delotvoran kod ljudi koji su voleli da im se tačno kaže šta treba da rade, korak po korak. Ali ovoj grupi moj stil je pružao slobodu, davao im je odrešene ruke. Puštao sam ih na miru, puštao ih da rade, da greše, jer im se sviđalo kad su se ljudi tako prema meni ophodili.
Nijedna druga kompanija koja se bavila sportskom obućom nije isprobavala nove stvari, tako da su se naši napori, bili oni uspešni, ili ne, smatrali plemenitim. Svaka inovacija pozdravljana je kao progresivno razmišljanje koje vodi napretku.
Bili smo više od robne marke; bili smo stav.
Problemi nikad neće prestati da se javljaju, shvatio sam, ali u tom trenutku imali smo više zamaha nego prepreka. Da bismo iskoristili povoljan trenutak, pokrenuli smo novu reklamnu kampanju sa seksi sloganom: “Nema ciljne crte.” Bila je to zamisao naše nove reklamne agencije i njenog rukovodioca Džona Brauna. Nedugo pre toga otvorio je svoju prodavnicu u Sijetlu, i bio je mlad, pametan i naravno sušta suprotnost sportistima. Izgleda da smo samo takve zapošljavali u tim danima. Ako izuzmemo mene i Džonsona, Najki je bio rajsko utočište za fizički neaktivne ljude. Ipak, bio on nesportski tip ili ne, Braun je uspeo da osmisli kampanju i slogan koji su savršeno odražavali filozofiju Najkija. Na njegovom oglasu prikazan je momak koji sam trči seoskim putem u hladovni Daglasovih jela. U Oregonu, svima je to bilo jasno. Tekst ispod slike glasio je: “Relativno je lako nadmašiti konkurente. Da biste nadmašili sebe, morate biti beskrajno posvećeni.”
Kad vidiš samo probleme, ne vidiš stvari jasno.
Rekao sam sebi: prestani da se osvrćeš, usmeri pogled napred, ispred sebe, prestani da misliš o prošlosti, usmeri svoj pogled kad budućnosti.
Ali taj svakodnevni posao koji obavlja naše telo nije ono što nas čini ljudskim bićima. To je samo osnovni proces koji nam omogućava postizanje viših ciljeva, a život uvek teži da nadmaši osnovne životne procese, da pomeri granice – u jedom trenutku u kasnim sedamdesetim godinama dvadesetog veka i ja sam to uradio. Redefinisao sam značenje pobede, proširio je iz okvira izvornog određenja ne-poraza, pukog opstanka. To više nije bilo dovoljno za mene i za moju kompaniju. Želeli smo, kao i sve velike kompanije, da stvaramo, da doprinosimo, i usudili smo se da to glasno kažemo. Kad nešto napraviš, kad nešto poboljšaš, unaprediš, kad nešto doneseš, kad dodaš neku novu stvar ili uslugu životu nepoznatog čoveka, kada ga učiniš srećnijim, ili zdravijim, ili bezbednijim, ili boljim, i kada to uradiš precizno, efikasno, pametno, jasno, jednom rečju valjano, onako kako bi sve trebalo da bude uređeno, a retko jeste – učestvuješ potpunije u svekolikoj ljudskojdrami, u postojanju čovečanstva. Pomažeš drugima d ažive punijim životom, i ako je to biznis, poslovanje, u redu, možete me nazvati biznismenom.
“Čovek se meri po ljudima koji sebe mere prema njemu.”
Zato što su majke naši prvi treneri.
Sreća igra važnu ulogu.
