U našem životu, radu, komunikaciji sa drugim, jedno od čestih stvari sa kojima se susrećemo jesu uverenja. Nismo ni svesni koliko uverenja imamo, bilo da su ona pozitivna ili negativna, bilo da su korisna ili beskorisna. U svakom slučaju uverenja su limitirajuća, ona nas ograničavaju.
Uverenja nastaju iz iskustava, pretpostavki, informacija koje predstavljaju ono svesno, uverenja dobijamo i nesvesnim putem, a takođe ih dobijamo iz odluka. Uverenja koja nastaju nesvesnim putem su teško prepoznatljiva, ni ne znamo da ih imamo. Jedno moje takvo uverenje nastalo je tokom rada sa mladima, kad nekako tokom vremena shvatiš da mladi ništa ne znaju, i onda se u skladu sa njima tako kasnije i ponašaš. Uverenja nastaju i kada nekad čvrsto donesemo neku odluku i onda se držimo nje kao pijan plota.
Šta su to uverenja? To mogu biti zablude, istine, naša stvarnost, generalizacije, ograničenja, motivacije, deo mape, okoštali stavovi i slično. A kako se ona menjaju? Pa menjaju iskustvom, koja mogu biti stvarna i interna. Uverenja se menjaju buškanjem tj. „instaliranjem sumnje“. Uverenja ne možemo da menjamo kao što menjamo naša ponašanja. Da jedno ponašanje koje nam se ne sviđa prelepimo sa ponašanjem koje mi se sviđa. To kod uverenja ne pali. Ona se mogu jačati i slabiti. Beskorisna uverenja bušimo, dok korisna i pozitivna uverenja jačamo i osnažujemo.
Kako znati da li je neko uverenje korisno ili beskorisno? Znaćete po tome da li nas dato uverenje pokreće na akciju i koliko nam dato uverenje donosi zadovoljstvo. Uverenja koja potiču iz prošlosti utiču na sadašnjost i oblikuju budućnost. Ovde ću još jedno ponoviti ranije spomenutu izreku „Ne spotiči se o kamenje koje je iza tebe“. Nemojte dozvoliti da uverenja koja su nastala u prošlosti, koja su odjek neke prošlosti, da utiču na vas. Moramo ih zameniti nekim pozitivnim uverenjem. A to možemo uraditi tako što ćemo doživeti neko iskustvo. Ne dozvoliti da nas vuku duhovi prošlosti.
Kada hoćemo da bušimo uverenja, onda se spuštamo na niže neurologičke nivoe. Svako uverenje jačamo kada se podižemo na neurologičke nivoe. Uverenja imaju svoj neurologički nivo, ali ona mogu da se jave na bilo kojem neurologičkom nivou.
Kako jezički prepoznajemo uverenja, to su uglavnom: „JA“ rečenice, uzrok-posledica, kompleksna ekvivalencija, prepostavka i vrednosti. Ono što je nama bitno to su U-P i K-E.
Kada jednom uverenja nastanu, onda ono u velikoj meri određuje šta možemo da uradimo, a šta ne. Nekad nisu zasnovana na logici, čak su i otporna na logiku. Iskustva koja doživljavamo ih prave, i nekad je dovoljno samo jedno iskustvo da se uverenje formira.
Prilikom buškanja uverenja, tj. kada nekom usađujemo sumnju, mi u suštini postavljamo pitanja, i to sve radimo dok osoba ne počne da razmišlja, dok se sve ovo ne završi pozivom na neku akciju, tj. da osobe počne razmišljati šta treba da odradi na sebi po pitanju uverenja.
