Citati iz knjige Marka Mansona, Ma, svje sje*ano – knjiga o nadi. (popularna psihologija, publicistika)
Činjenica je da nam je potrebno više od same snage volje da postignemo samokontrolu. Ispada da su naše emocije značajne u našem donošenju odluka i našim postupcima. Samo to ne shvatamo uvek.
Emocija nadahnjuje akciju, a akcija nadahnjuje emociju. To dvoje su nerazdvojni.
Ovo vodi do najjednostavnijeg i najočiglednijeg odgovora na bezvremeno pitanje zbog čega ne radimo ono što treba da radimo.
Zato što tako ne osećamo.
Svaki problem samokontrole nije problem obaveštenosti, discipline ili razuma, već emocije. Samokontrola je emocionalni problem; lenjost je emocionalni problem; odugovlačanje je emocionalni problem; neuspeh je emocionalni problem; impulsivnost je emocionalni problem.
Ne radimo to zato što ne znamo kako treba, već zato što ne osećamo da treba.
Uostalom, ako ništa nije ni važnije ni manje važno, onda nema razloga da se išta radi. A ako nema razloga da se išta radi, čemu onda živeti?
Drugim rečima, problem nije u tome što ne znamo kako da ne primimo udarac u lice. Problem je u tome što smo, u nekom trenutku, verovatno davno, udareni u lice i umesto da uzvratimo udarac, smatramo da smo ga zaslužili.
Svaka akcija izaziva jednaku ili suprotnu emocionalnu reakciju.
Izjednačavanje se javlja u svakom doživljaju jer je nagon za izjednačavanjem zapravo emocija sama po sebi. Tuga je osećanje nemoći da se nadoknadi gubitak. Gnev je želja da se izjadnači pomći sile i agresije. Sreća je osećanje oslobođeno bola, dok je griža savesti osećanje da zaslužujete nešto bola koji se nije javio.
Iskustva koja olakšavaju bol stvaraju suprotan moralni jaz pa Mozak Koji Oseća smatra ta iskustva superiornim i poželjnim.
Naše vrednovanje sebe je jednako zbiru naših emocija kroz vreme.
Vaš identitet će biti vaš identitet dok novo iskustvo ne deluje na njega.
Što se duže držimo neke vrednosti, ona je sve dublje u snežnoj lopti i sve je važnija u onome kako doživljavamo sebe i kako posmatramo svet. Kao kamata na zajam u banci, naše vrednosti s vremenom se pojačavaju, sve su snažnije i boje naša buduća iskustva.
Taj efekat “grudve” ranih vrednosti jeste razlog što iskustva iz detinjstva, kako dobra tako i loša, dugotrajno deluju na naš identitet i generišu osnovne vrednosti koje definišu veći deo našeg života. Vaša rana iskustva postaju srž vaših vrednosti i, ako su vam vrednosti iz srži sjebane, one stvaraju lančanu reakciju sranja koja se protežu godinama i svojom toksičnošću inficiraju krupna i sitna iskustva.
Jedini način da promenimo vrednosti jeste da imamo iskustva suprotna svojim vrednostima. A svaki pokušaj da se oslobodimo tih vrednosti pomoću novih ili suprotnih iskustava neizbežno će ići uz bol i nelagodu. Zato nema promene bez bola, nema sazrevanja bez nelagodnosti. Stoga je nemoguće postati neko nov bez prethodnog oplakivanja gubitka onog što smo nekad bili.
Postoje dva načina da se izlečite – to jest da zamenite stare, pogrešne vrednosti boljim, zdravijim vrednostima. Prvi je da ponovo proučite iskustva iz prošlosti i izmenite priče o njima.
Drugi način da promenite vrednosti jeste da počnete da pišete priče budućeg sebe, da zamišljate kakav bi bio život da ste imali određene vrednosti ili posedovali određen identitet.
Bez tih priča – bez razvijanja jasne vizije budućnosti kakvu želimo, vrednosti koje želimo da usvojimo, identiteta koji želimo da odbacimo ili onog u koji želimo da uskočimo – zauvek smo prokleti da ponavljamo podbačaje svog nekadašnjeg bola. Priče naše prošlosti definišu naš identitet. Priče naše budućnosti definišu naše nade. A naša sposobnost da uskočimo u te pripovesti i proživimo ih, da ih učinimo stvarnim, daje životu značenje.
Obožavanje je uopšteno vrsta religije niskog nivoa.
Sad kad vaša religija u povoju ima suštinska načela vere, treba da nađete način da zaštitite tu veru od neizbežne kritike kojom će je obasuti. Trik je u tome da usvojite verovanje koje stvara samoučvršćujuću podelu na nas protiv njih – to jest, da stvorite utisak “nas” protiv “njih” na takav način da svako ko kritikuje ili dovodi u pitanje “nas” odmah postane “oni”.
Prava jednakost se nikad ne može dostići; neko negde će uvek biti sjeban. Prava sloboda zaista ne postoji jer svi moramo žrtvovati nešto autonomije zarad stabilnosti. Niko, koliko god ga vi voleli i koliko god on vas voleo, vas nikada neće razrešiti tog osećanja unutrašnje krivice koje osećate samo zato što postojite. Sjebano je. Sve je sjebano. Uvek je bilo i uvek će biti. Nema rešenja, postoje samo privremene mere, samo postepena poboljšanja, samo nešto bolji oblici sjebanosti. A trenutak je da prestanemo da bežimo od toga i da prihvatimo ovu sjebanost.
Ovo je naš sjebani svet. A mi smo oni sjebani u njemu.
Međutim jedino što nas oslobađa jeste ta istina: vi i ja i svi znamo da ćemo umreti pa gotovo ništa što činimo neće uopšte imati značaja na kosmičkom nivou. I dok se neki ljudi plaše da će ih ova istina osloboditi od svake odgovornosti, da će ušmrknuti tri i po grama kokaina pa se izgubiti, realnost je da ih ova istina plaši zato što ih oslobođa da mogu biti odgovorni. To znači da nema razloga da ne volimo sebe i jedni druge. Da nema razloga da se ne odnosimo prema sebi i ovoj planeti s uvažavanjem. Da nema razloga da ne živimo svaki trenutak života kao da je to življenje u večnom vraćanju.
Volim oe koji ne znaju kako da žive. Jer oni će preći preko.
Nikad se ne smeš odnositi prema ljudskosti kao prema pukom sredstvu, već uvek kao prema samom cilju.
Cilj je nešto što se želi radi njega samog.
Njegova formula ljudskosti glasi da je to što se odnosimo prema svakom ljudskom biću (ili svakoj svesti) kao sredstvu do nekog cilja osnova sveg pogrešnog ponašanja.
Poštenje je doro po sebi i za sebe zato što je to jedini oblik komunikacije koji se ne odnosi prema ljudima kao prema pukim sredstvima. Hrabrost je dobra po sebi i za sebe zato što se tada ne odnosite ni prema sebi ni prema drugima kao prema sredstvima kojima ete ugušiti vlastiti strah. Smernost je dobra po sebi i za sebe zato što slepo verovanje u svoje stavove znači da se prema drugima odnosimo kao prema sredstvu za vlastiti cilj.
Umesto toga, shvatio je da je jedini logičan put da se popravi svet preko popravljanja nas samih – preko odrastanja i postajanja moralnijim – tako što će se svakog trenutka donositi jednostavna odluka da se prema sebi i drugima odnosimo kao prema ciljevima a nikad kao prema pukim sredstvima. Budite iskreni. Ne ometajte sebe i ne škodite sebi. Ne izvlačite se od odgovornosti i ne podležite strahu. Volite otvoreno i beskrajno. Nemojte tonuti u plemenske impulse ili obmane pune nade. Jer u budućnosti nemani raja ni pakla. Postoje samo izbori koje pravite u svakom trenutku.
Ne nadajte se boljem životu. Jednostavno budite bolji život.
Govoriti sebi da smo bezvredni i usrani isto je pogrešno kao i govoriti drugima da su bezvredni i usrani. Laganje sebe je isto nemoralno kao i laganje drugih. Povređivanje sebe je isto tako odvratno kao i povređivanje drugih. Ljubav prema sebi i pažnja prema sebi stoga nisu nešto što naučiš ili uvežbaš.
Stoga pročišćenje tvog odnosa prema sebi ima pozitivna propratna dejstva u pročišćenju tvog odnosa prema drugima, što njima omogućava da pročiste svoj odnos prema sebi, i tako redom.
Efekat plave tačke ukazuje na to da ćemo, u suštini, što više tražimo pretnje, više pretnji i videti bez obzira na to koliko je zapravo naše okruženje bezbedno i prijatno. A vidim da se to danas odigrava u svetu.
Smrt je psihološki nužna zato što stvara uloge u životu. Nešto možete da izgubite. Ne znate koliko je nešto vredno dok ne iskusite mogućnost da ga izgubite. Ne znate za šta ste spremni da se borite, čega ste voljni da se odreknete ili šta da žrtvujete.
Bol je valuta naših vrednosti. Bez bola zbog gubitka (ili mogućeg gubitka) postaje nemoguće odrediti vrednosti svega.
Bol je u biti svake emocije. Negativne emocije izaziva doživljaj bola.
Pošto je bol univerzalna konstanta života, mogućnosti da rastemo iz tog bola su konstantne u životu. Potrebno je samo da ga ne umrtvljujemo, da ne okrećemo glavu. Potrebno je samo da se upustimo u njega i nađemo vrednost i značanje u njemu.
Bol je izvor svih vrednosti. Umrtviti sebe za bol znači umrtviti sebe za sve što je važno u svetu.
Kada sebi iz nekog razloga uskraćujemo sposobnost da osetimo bol, uskraćujemo sposobnost da uopšte osetimo ikakvu svrhu u životu.
Više nečega ne čini nas slobodnijim, ono nas zarobljava anksioznošću vezanom za to jesmo li odabrali najbolje od ponuđenog. Više nečega dovodi do toga da postanemo skloniji odnosu prema sebi i drugima kao prema sredstvima a ne prema ciljevima. Ono nas čini zavisnijim od beskrajnih ciklusa nade.
Jedan pravi oblik slobode, jediini etički oblik slobode jeste preko samo-ograničavanja. Nije privilegija biranje svega što želite u životu, već pre biranje onoga čega ćete se odreći u životu.
Nije to samo prava sloboda, to je jedina prava sloboda. Razonode dolaze i prolaze. Zadovoljstvo nikad ne traje. Raznovrsnost gubi značenje. No uvek ćete moći da izaberete šta ste voljni da žrtvujete, čega ste voljni da se odreknete.
Konačno, najznačajnija sloboda u vašem životu proizlazi iz vaše posvećenosti onom u životu za šta ste izabrali da se žrtvujete.
Ne nadajte se boljem. Samo budite bolji.
Budite nešto bolje. Budite saosećajniji, otporniji, ponizniji, disciplinovaniji.
Usuđujem se da se nadam … da će ljudi prvo tražiti nešto bolje od sebe pre nego što zatraže nešto bolje od sveta.
