Nekada veoma davno življaše neki princ koji je u sve verovao, samo u tri stvari nije.
Nije verovao u princeze, nije verovao u ostrva i nije verovao u Boga. Njegov otac, stari kralj, rekao mu je da takve stvari ne postoje. Mladi princ je verovao ocu, pošto u njegovoj zemlji nije bilo princeza, niti ostrva u zemlji njegovog oca, i nije bilo nikakvog znaka o Bogu.
Ali, onda, jednog dana princ pobeže iz palate. Stiže do susedne zemlje. Tamo je, na svoje iznenađenje, sa svake obale video ostrva, a na tim ostrvima neobična, uzbudljiva bića koja se ne usudi da imenuje. Dok je tražio čamac, na obali mu priđe čovek u večernjoj odeći.
“Jesu li ovo prava ostrva?” zapita princ.
“Naravno, to su prava ostrva”, reče čovek u večernjoj odeći.
“A ova čudna i uzbudljiva bića?”
“Sve su to prave i autentične princeze.”
“Onda i Bog mora da postoji!“ uzviknu princ.
“Ja sam Bog”, odgovori čovek u večernjoj haljini sa lukom.
Mladi princ se vratio kući što je brže mogao.
“Tako, vratio si se”, reče mu otac, kralj.
“Video sam ostrva, video sam princeze i video sam Boga”, reče princ s prekorom.
Kralj se nije uzbudio.
“Ne postoje prava ostrva, prave princeze, niti postoji pravi Bog.”
“Video sam ih!”
“Reci mi, kako je Bog bio obučen?”
“Bog je bio u večernjoj odeći.”
“Da li su mu bili zavrnuti rukavi?”
Princ se seti da jesu. Kralj se smeškao.
“To je uniforma mađioničara. Prevario te je.”
Na to se princ okrenu, vrati u susednu zemlju, na istu obalu, gde opet srete čoveka u večernjoj odeći.
“Moj otac, kralj, rekao mi je ko si ti”, reče mladi princ indignirano. “Prošli put si me obmanuo, ali više nećeš. Sada znam da ono nisu prava ostrva, niti prave princeze, jer si ti mađioničar.”
Čovek na obali se smeškao.
“Žalim te, momče. U kraljevini tvoga oca ima mnogo ostrva i mnogo princeza. Ali ti si pod činima svoga oca, zato ne možeš da ih vidiš.”
Princ se zamišljen vrati kući. Kada ugleda oca, pogleda ga ravno u oči.
“Oče, je li istina da ti nisi pravi kralj, već samo čarobnjak?
Kralj se osmehnu i zavrnu rukave.”
“Da, sine moj, ja sam samo čarobnjak.”
“Onda je čovek na obali bio Bog.”
“Čovek na obali bio je neki drugi čarobnjak.”
“Moram sada da čujem pravu istinu, istinu van mađije.”
“Nema istine van mađije”, reče kralj.
Princ je bio veoma tužan.
“Ubiću se!” reče.
Kralj mađijom pozva smrt. Smrt state u vratima i prizva princa sebi. Princ ustuknu. Seti se divnih , ali nerealnih ostrva, i nerealnih, ali divnih princeza.
“Vrlo dobro”, reče on. “Mogu tim da se pomirim.”
“Vidiš, sine moj, i ti postaješ čarobnjak.”
