Odgovor na ovo pitanje možemo pronaći u Levinovoj jednačini ponašanja, koja predstavljanja jednostavan model ljudskog ponašanja.
Jednačina ponašanja Kurta Levina u originalu izgleda ovako B = f(P,E) i ona navodi da je ponašanje pojedinca (B-behavior) funkcija (f-function) osobe (P-person) i okruženja (E-environment).
Ako bi jednačinu prilagodili našem govornom području ona bi ovako izgledala
P = f(O,O)
gde O (osoba) uključuje istoriju osobe, njenu ličnost i motivaciju, a drugo O (okruženje) uključuje fizičko i društveno okruženje osobe.
Naizgled ova jednačina, odnosno model ponašanja, deluje jednostavno, ali je zapravo malo komplikovanija, zbog niza informacija koje su uključene u faktore O (osoba) i O (okruženje).
Faktor O (osoba) može uključivati prošlost i sadašnjost osobe, njena očekivanja od budućnosti, njenu ličnost, sposobnosti, motivaciju, želje, itd.
A faktor O (okruženje) uključuje sve aspekte okoline osobe u vreme bilo kakvog ponašanja, uključujući njeno fizičko okruženje, ali i njihovo društveno okruženje i kontekst.
Jedan od načina da se razmišlja o tome je da se potpuno ista osoba može ponašati na veoma različite načine ako se njegovo okruženje promeni i, shodno tome, osoba se može ponašati na veoma različite načine u potpuno istoj situaciji jer se menja kao osoba tokom vremena.
Jedan ključni zaključak iz Levinovog modela ponašanja je da ako želimo da promenimo nečije ponašanje, onda to možemo da uradimo tako što ćemo ih promeniti kao osobu ili njihovo okruženje.
Postavlja se pitanje: Šta je teže ili lakše, promeniti nekog kao osobu ili promeniti njihovo okruženje?
Ako govorimo o okruženju, onda jedan od ključnih zaključaka ovog modela se odnosi na važnost oblikovanja okruženja koje utiče na ponašanje.
A vreme koje provodimo u različitim sredinama u kojima živimo takođe oblikuje ko smo mi kao osobe.
Ciklus je složen.
Zar ne?
